Kakva treba da je uloga majke i zašto je tako važna u odgoju dece?

Bilo je vreme, a to nije bilo tako davno, kad je u odgoju odojčeta glavni deo pažnje bio usredsređen na telesnu negu. Na duševnu negu nije nešto naročito polagano. U novije vreme, međutim, sve se više uviđa potreba dobrog duševnog odgoja. I, danas se smatra da mu je duševni odgoj ne manje potreban nego pravilna ishrana i dobra telesna nega.

Duševnu, uostalom kao i telesnu negu odojčetu pruža majka. A da bi umela da je pruži kako treba, potrebno je da njegovu ličnost još od prvih dana proučava kako bi ga što bolje poznala, pa onda razumela i shvatila. Stvarno, nisu ni odojčad sva jednaka, nego svako od njih pokazuje osobine koje su mu svojstvene. Ovo se zapaža još od prvih dana po rođenju. Prema tome, svako odojče je ličnost za sebe. To je činjenica koju treba da ima na umu svaka majka pri odgoju svog deteta.

uloga majke u odgoju beba

Pa ako se u svakog deteta vide posebne odlike i sklonosti, onda treba da je i postupak, upravo stav prema njemu, naročito prilagođen. A od kraja četvrtog meseca posebno. Posle toga što god je starije  sve više.

Postoji jedna posebna pojava, upravo potreba, u svakog odojčeta. Ova se pojava zapaža još u prvim mesecima, ali je od kraja prvog polugođa sasvim jasno ispoljena. To je potreba za društvom. Svako odojče traži da se njime neko bavi. U prvo vreme od ovog bavljenja ono ne zahteva mnogo. Koji osmeh malo cvrkutanja i tepanja. Traži ono malo ništa što je za njega sve. To ono dobija prilikom hranjenja, povijanja, zapiranja i držanja u rukama. I to mu je, u to vreme, dosta.

Ali, što god je odojče starije to sve više traži društvo svoje majke. Svakako, ne samo zato da bi podmirilo svoje telesne potrebe već i da mu pravi društvo, da se sa njim igra i zabavlja. Po sebi se razume da mu u ovome treba izaći u susret. Ali samo do potrebne mere. A tu meru, opet, ono samo ne zna da odredi.
Na majci je, dakle, da je nađe. Da mu pruži i ponudi sve na šta ono ima pravo. Samo što ni ona ne sme da pretera ni u kom pogledu. Jer, preterati to je isto što i razmaziti.

Ponekad se naiđe na otpor, to valja priznati. Ali se taj otpor može uvek lako savladati. Osim ako se popušta, a to opet radi samo neiskusna ili isuviše osećajna majka.

Da je osećajnost majke jedan od glavnih uslova za uspešan odgoj odojčeta, to ne može niko da ospori. Ali je potrebna, isto tako, i odlučnost, staloženost i promišljenost u svim stavovima. I to od samog početka.

Uostalom, kakvom dobru služi neprestano društvo i bavljenje sa detetom? Ako mu se igra i zabavlja, zar nije bolje pustiti ga da i samo nešto stvori? Iz toga će ono mnogo više naučiti nego kad mu neko drugi nešto pokazuje. Istina, ponekad mu treba i pomoći. Ipak, ne u svemu, ni do kraja. Ako ga na na šu pomoć budemo navikli, onda će je ubuduće stalno da zahteva. Treba ga pustiti da samo stekne što više iskustva i ne mešati se bez potrebe u njegov posao. I ne prilaziti kad se vidi da se samo sobom bavi i da ne obraća pažnju ni na koga drugog. Ne prekidati ga u njegovom radu, a najmanje sputavati i ograničiti, osim ako se primeti da će da napravi neku štetu. Pustiti ga, dakle, da se igra samo. Pomoći mu samo kad bude trebalo. Ako bismo mu neprestano pomagali, ubrzo će biti nesposobno da ma šta samo uradi. Zbilja, koliko je odojčadi koja bi bila mnogo više srećna kad bi ih njihove majke s vremena na vreme ostavile da se sama sobom bave i sama zabav ljaju! Pogotovu kad to ona sama traže.

Na žalost, mnoga naša majka ne misli ovako, već se neprestano stara da svome detetu pomogne u svemu što ono radi. Ne pušta ga ni da sedne ni ustane samo (a tek šta bi bilo kad bi palo!), čita njegov pogled i izraz lica, pogadja mu želje, ide mu u susret do te mere da odojče nema više nikakve potrebe ni da uči da govori. Ponaša se kao neka lutka, jer ne saradjuje više ni u čemu. Teško ga je svući i obući, teško nahraniti, čak i zabaviti. Došlo je već dotle da odojče nema vere u sebe samoga, i više nije samostalno ni u čemu. Eto, otprilike, na koji se način izgradjuju rdjave navike i stvara podloga za izgradnju budućeg deteta sa osećanjem manje vrednosti.

U ovom pogledu, jedinče je često u najgorem položaju. Tu je osećajnost majke obično dosegla do najjačeg izražaja, pa je i njen stav od početka pa do kraja takav. Za njega se ona stalno plaši i nad njim bdi, i njim se gotovo bez prestanka bavi. Ovo dete ponekad ostaje i suviše dugo beba, čak i onda kad više nije beba. Ovom i ovakvom odojčetu lek je u stavu svakako osećajne, ali mirne i promišljene majke.

Ali ima slučajeva gde se zbilja nailazi na stvarne teškoće. Obično se radi o, kako se to kaže, osetljivom i lako nadražljivom odojčetu, koje svojim plačem, vriskom i nemirom pokušava, i uspeva, da nametne svoju volju majci. Ponekad se i zaceni, pa je i uplaši. — Pustiti ga da provede svoje. Neće ništa biti. Ne prići mu, jer će biti gore. I može se lako ponoviti. Proveriti samo da nije umorno, gladno ili žedno, i ostati pri svom stavu.

Ako se popušta, onda ovakvo odojče vremenom postane pravi mali nasilnik u porodici. Sve odbija, izaziva, tera inat, pravi štetu, i to ga veseli, produžuje sa svojim ćudima.

Pa kakav stav treba da zauzme majka prema ovom i ovakvom odojčetu?

Ima majki koje misle da je najbolji lek grdnja. Ali grdnja ne pomaže, jer odojče ne ume da shvati smisao reči. Druge drže da je strogost bolja mera. Ovo je najgore sredstvo, jer ne vaspitava strah ni strogost, nego ljubav prema majci. Strogost može samo da otudji dete. Naposletku, kazna. Nju bi trebalo primeniti na onoga koji je doveo do ovoga stanja.

Najzad, nadje se i majka koja nikad nije zadovoljna svojim detetom, pa ni kad je ono u svakom pogledu lepo odgojeno. Htela bi da njeno dete bude u svemu bolje nego sva ostala. I teže, i lepše, i krupnije, i bistrije. Uporedjuje ga sa ostalom decom, pa kod njega uvek naće nešto čime nije zadovoljna. I tako, umesto da u svom detetu nadje izvor radosti i sreće, podaje se brizi bez potrebe.